Haljine iz muzeja

„Haljine iz muzeja“ su se već od prvog ciklusa pod nazivom „Gutačica“ izdvojile autoironijom (poređenje poljoprivrednice sa Vivijen Li) i neočekivanim pesničkim slikama (gutanje i varenje pegle), koje pružaju uvid u nepatvoreni ženski splin.
S onu stranu kukanja i femkanja i uobičajenog „tragičkog osećanja našeg vremena“, Nadežda Purić Jovanović je ponudila mogući scenario za jedno moderno, nedefetističko a ipak ozbiljno, „postupanje“ sa stvar-nošću.
Jovanovićeva nije zaobišla i „žensko pitanje“, ono što se po pravilu zaobilazi jer nije „ukusno“ i što je čak predmet seksističkih podsmeha. Pesma „Gordana“ bi mogla da uđe u gradivo za seksualno i polno obrazovanje.
Zbirka je filovana aluzijama na film kao što čokoladni deo testa prožima mramorni kolač.
U poglavlju „Horizonti čekanja“ vidimo blagi nagoveštaj vere, u vidu nekog belog misticizma, možda prednabokovljevske vere. Dragulj tog poglavlja je pesma posvećena Sonji Savić.
Nadežda Purić Jovanović piše pesme zato što ima šta da kaže i to mora da kaže. Imidž pesnikinje je ič ne zanima.
U savremenoj poeziji često se otvara pitanje „ženskog pisma“ pa još suprotstavljenog „falusoidnoj književnosti“. Prava književnost sadrži i žensko i muško pismo, i osvežavajuće je videti „osvešćenost u (pod)nošenju ženskog tela“, bez paradirajuće propagandne note, radosni govor o mrtvima kao u barokno doba, i razgaljujuća raz-matranja našeg mentaliteta u sredstvima javnog saobra-ćaja.
Zbirka „Haljine u muzeju“ ostavljaju utisak post-pank ženske sredovečnosti, što je našla načina da tera dalje, negde između svakodnevnog plaćanja računa, peglanja, gajenja dece i radnog mesta. Duh buntovne devojke (koja je, valjda, slušala novi val) ostao je da lebdi nad ovom zbirkom, kao „leteće muve“ u očima, kao ostatak fetalnih procesa u oku.
Predrag Crnković