Dvoje na vetru

„Ulice nikad nisu sasvim puste. Kad poslednji šetač zamakne prema staništu, iza nekog ugla proviri nestrpljivi Vetar-uličar, večita promaja, martovsko prohladno duvalo koje neki u pesmama zovu Lađan. Pošto se uveri da je prostor prepušten samo njemu, izleti i razmaše se izvodeći valcere i pričajući, onako u okretu, o onome što je toga dana video po ulicama. Ako mu je verovati, tu se vazdan nešto zanimljivo zbiva. Pritom ne obraća pažnju na to što je sam. Priče uvek treba pričati, naći će one načina da stignu do nekog željnog da ih čuje.“